Udruženje spasilaca na vodi Srbije među svojim članovima ima i veliki broj devojaka koje iz sezone u sezonu pokazuju da i te kako pariraju svojim kolegama i da zapravo razlika u polovima u ovom poslu ne postoji.

Danas nam one otkrivaju kako se nose sa svim situacijama koje im se događaju na kupalištima, odnosno njihove prve susrete, momente i reakcije u ovom poslu.

Student Ekonomskog fakulteta, Marija Popadić svoje slobodno vreme, kada ispiti i obaveze dozvoljavaju voli da provodi na bazenu. Ljubav prema bazenu ju je dovela do spasilaštva i evo šta ona kaže o svojoj prvoj sezoni:

“Ono što me je privuklo da budem spasilac je to što mogu da budem humana, ali u isto vreme i da zaradim novac koji mi je neophodan. Samo što sam prve sezone dobila mnogo više od toga i to je bilo stvarno najlepše i najuzbudljivije leto, puno učenja, prijateljstva, puno smeha i radosti. Prvu sezonu pamtim po ljudima od kojih sam učila i koji su me usmeravali. Imala sam tu čast da učim od dobrih učitelja i od ljudi koji su sa puno entuzijazma želeli da mi prenesu svoje znanje, ne kao nadređeni, već kao prijatelji. Kad je prošla sezona svaki put kad bih čula pesmu na radiju setila bih se zvukova dece dok se igraju i radija u pozadini.”

Osoba koja i te kako drži do svoje kondicije, Mirjana Janjić nam govori o tome kakao je prošao njen prvi trening i ističe šta joj je važno u ovom poslu:

“Sećam se svog prvog treninga u spasilaštvu. Upoznala sam sjajne ljude, a medju njima i dve devojke, Milicu i Kristinu, sa kojima sam se trudila da pokažemo i dokažemo da zaslužujemo da budemo tu i da smo spremne na sve izazove. Bilo je teško, ali smo uspele. Ono najvažnije, ovde steknete divna prijateljstva koja traju za ceo život. Zajedno učimo, treniramo i svakog dana postajemo sve bolji spasioci. Iskreno, teško je biti i dokazati da kao žensko možes da budeš u istim redovima sa svojim kolegama, ali mislim da iz sezonu u sezonu dokazujemo svima.”

Devojka sa kojom ne biste voleli da se posvadjate je svakako naša kajakašica Sara Jovanović koja jako dobro drži red i disciplinu na plažama Šapca. Pažljivo čitajte i ako je sretnete bolje da budete poslušni.

“Znate kako umeju da kažu : Spasilaštvo? Ma nije to za žensko…Koga ćeš ti da spasiš? I ostali komentari…Volela bih da svojim iskustvom razbijem neke od tih predrasuda. To se desilo još na obuci kada smo prvi put radili izvlačenje utopljenika iz vode. Radili smo u parovima i svako je našao “sebi ravnog” u smislu građe, ili telesne mase.Kada smo se podelili, instruktor je rekao da je sve to lepo, a onda uzeo najkrupnijeg momka koji je bio među nama i rekao da će svako od nas probati da izvuče tog momka iz bazena, pri čemu je naglasio da je sve u tehnici. Prikazao je na koji način to radi nakog čega je svako od nas pokušao. I pogodite šta, posle instruktora, jedina sam uspela da izvučem momka na ivicu bazena.”

Ne znam da li poznajete osobu koja je zaljubljena u svoj posao, ali ako ne, onda treba da upoznate našu sjajnu Jovanu Todorović koja uvek sa osmehom na licu voli da priča o svom prvom radnom danu:

“Nedugo nakon završene obuke, pozvao me je kolega i pitao da li bih mogla da radim tog dana. Bila sam presrećna. Ostavila sam sve obaveze i došla na bazen. Obukla sam uniformu koja mi se tada činila, malo je reći, veličanstveno. Ne samo zbog toga što sam oduvek sanjala da je nosim, već i zbog samog humanog poziva koji ta uniforma predstavlja. Onda sam sela na spasilačku kulu i pomislila “Vauuu, kakav pogled!”. Već na prvoj kuli zavolela sam ovaj posao. A eto, od tada pa do danas pogled sa kule je isti, a ljubav prema spasilaštvu je sve veća!”

Student na Vojnoj akademiji, Martina Čurlin se rado seća vremena kada je igrala vaterpolo i ne krije svoju ljubav prema bazenu. Pored svih svojih obaveze, odlučila je da završi i za spasioca i ona nam govori kako joj je prošao prvi radni dan na bazenu i da li se tome nadala:

“Banjica, ponedeljak, prvi radni dan. Trebao je da bude ponedeljak ali na poziv koordinatora neočekivano sam počela u subotu. Nova na tom bazenu, ipak dočekana sa velikom dobrodošlicom od strane kolega. Moram priznati da koliko god sam zamišljala ovaj posao, realnost je malo drugačija. Kako je bio vikend, samim tim je bilo i dosta kupača pa su moja pažnja i koncentracija morali biti na visokom nivou. Pošto je to bio moj prvi dan, zadala sam sebi zadatak da se pokažem što bolje i pazila sam na svaku sitnicu i trudila se da sve bude po ps-u. Ipak, već tokom prvog radnog dana sam imala neprijatnu situaciju sa ženom koja je u alkoholisanom stanju bila na kupalištu a potom i pala u nesvest. Srećom, znali smo kako da odreagujemo i ženi je ubrzo ukazana pomoć i odvedena u pratnji dežurnih lekara. Ponosna sam na sebe što sam bila pribrana, bez panike, jer ipak nisam očekivala tako nešto baš prvi dan. Svaki naredni dan je imao priču za sebe, ali sve u svemu poslom sam oduševljena i veoma zadovoljna. Želja mi je da nastavim dalje obuke, pa ko zna, možda jednog dana i do instruktora.”

Jedna od naših iskusnijih spasioca, plivačica Nina Petković je predhodnih sezona i te kako pokazala da “spasiteljice” ne znaju za strah i granice i evo kako se ona izborila sa svojim prvim zaronom:

“Veliki udah,3,2,1 i krećemo. Instruktorove reči su mi na umu i pokušavam da sve uradim što bolje. Prvi zaron nije uspeo, moram ipak da ubacim i malo svoje improvizacije, što nije uvek pametno, ali moram da uspem! Instruktor me ohrabruje i sprema se na zaron sa mnom. Ponovo dubok udah, vertikalni zaron, voda je sve hladnija a adrenalin sve jači. Ponestaje mi daha dok se spuštam. U glavi mi pitanje kolege da li zaranjamo sa bocama na šta smo se svi nasmejali. Pa kakvi bi mi to spasioci bili ako ne možemo da zaronimo na dah na 8m dubine. Bodrim sebe, sve je hladnije i mračnije. Pipam mulj, mekano tlo, uspela sam! Sada brzo gore, izranjam brzo sa instruktorom. Obliva me sreća a verujem i njega. Ponosan je isto kao i kolege koje su nas nestrpljivo čekale. Mislim da me je ta euforija držala čitav taj dan! Malo sam se zanela, tačnije uvek se zanesem kada pričam utiske sa tog čuvenog kursa za otvorene vode. Stvarno jedno prelepo iskustvo koje pored novih izazova i znanja, pre svega pruža jedno dobro druženje i stvara divne uspomene i iskrena prijateljstva.”

Još jedna devojka kojoj ne biste voleli da se zamerite je svakako naša kik-bokserka Nataša Katić koju kada upoznate ne možete da ne pomislite kako pre nje niste upoznali osobu koja više voli i brine o životinjama. Ali i o prijateljima. I evo šta ona kaže:

Moj prvi…kolega. Bilo je teško da se odlučim šta bih vam rekla i koju bih kategoriju “prvog puta” pričala, jer u spasilaštvu svaki prvi put sem prve intervencije/utapanja je lep. Ali, obzirom na rad spasilačke službe USVS-a još uvek nisam ni imala intevrneciju. Želim da vam pričam o svom prvom kolegi. Mom kumu. Imali smo želju da radimo neki letnji posao kako bismo zaradili nešto novca, ali smo umesto toga celo leto radili jako zanimljiv posao i zaradili “nešto više” od novca. Sa kumom Dušanom sam upisala kurs za spasioca i bez problema smo položili zajedno ispit. Takođe sam sa njim odrasla i bilo mi je mnogo drago kada smo zajedno postali i spasioci. Naša prva zajedniča smena je bila na Banjici i sećam se da smo bili izuzetno ponosni što radimo takav posao – pun odgovornosti, a u isto vreme tako “kul”.

Ukoliko ste bili do Subotice sigurno ste na bazenu upoznali jednu vrlo vrednu devojku, Korinu Stefanović koja ovaj posao svakog dana radi kao da joj je prvi dan, sa voljom, željom i posvećenošću.

“Moja prva smena je bila bolja nego nego što sam očekivala. Kolege su me dočekale raširenih ruku. Dan se odvijao brzo, jer mi je sve bilo novo i zanimljivo. Ono što mi je jako važno, nismo imali intervencija. Radila sam na više bazena. Na drugom kupalištu su mi dani prolazili nešto sporije i dosadnije nego na prvom. Ali, mislim da je razlog tome verovatno početak kišnih i hladnijih dana. Ipak, na kraju prvog radnog dana osecala sam se preumorno, ali isto tako i ispunjeno. Jer, iako intervencija nije bilo, osećala sam se kao da sam našim kupačima pomogla time što sam budnim okom montrila na njih”.

Sunce i bazen! To je sve što je jednoj od naših najiskusnijih spasioca, Katarini Daskalovski potrebno kako bi kupačima ulepšavala dan svojim predivnim osmehom. O svojoj tremi i njenim prvim letnjim danima kaže:

“Prvi radni letnji dan…Treba da radim na Olimpu a ja ne znam ni da dodjem do bazena, ma ne znam ništa. Sva sreća pa je radio divni kolega Strahinja tog dana, pa sam znala bar nekoga. Milica i Strahinja su me upoznali sa bazenom i pravilima na istom pa sam kao bila spremna, sem što uopšte nisam bila spremna! Imala sam preveliku tremu, bila sam najmlađi spasilac na bazenu, još žensko…Pritom, ja nisam znala ni da pištim na pištaljku pa samim tim je nisam ni koristila, sem kad baš,baš moram. Kad skoče pa pogledaju u mene, ja im samo pokažem rukom da nema skakanja i to je sve što sam radila hahah. Mislim da je drveće bilo korisnije tih prvih dana od mene”.

Da ljubav može da se desi svuda i kada se najmanje nadate, može da vam priča naša graciozna Iva Orlović:

“Dala sam mu kačket da ga ne bi udarila sunčanica, jer nije imao suncobran i on tvrdi da se zato zaljubio u mene. Bilo je preslatko, osvojimo me je prvog dana, prve naše zajedničke smene. Iako to sebi nisam htela da priznam, jer na poslu moramo da budemo profesionalci pa samim tim treba tako i da se ponašamo. Uspeli smo da pokažemo da je to moguće, na smeni kolege a posle sviranja kraja kažu najzaljubljeniji par…”

Znate kada kažu ” slika govori više od reči”, pa kada budete u društvu Jane Čmelik zamolite je da vam pokaže kakav sjajan talenat ova devojka ima u crtanju. Ipak, Jana kaže da čak i slikama neke stvari ne bi mogla objasniti:

“Za sve postoji prvi put”, tako kažu, zar ne? Pa što se tiče spasilaštva iskusila sam dosta puta “prvi put”. Da li to bio prvi dan na poslu, prvo utapanje, prva uspešna odrađena sezona ili prvi susret sa nezadovoljnim kupačima. Kada ljudima govorim o iskustvu na bazenu, uvek kažem da nema šta nisam videla, ali kupači uvek nađu način da me iznenade. Jedno od najvećih iznenađenja sam doživela baš prilikom meni prvog utapanja na poslu, kada je otac devojčice, koja se u momentu utapanja nalazila pored njega, apsolutno nije ni probao da pomogne svom detetu. Nakon što sam ja reagovala i izvukla dete na sigurno, srećom bez potrebe za CPR-om, otac je pogledao svoje preplašeno dete, osmehnuo se i rekao “Pa šta, svako to treba da doživi bar jednom u životu…”

Ako verujete da su oči ogledalo duše onda morate da upoznate našu Anju Jović. Devojka sa predivnim očima će vam možda delovati uplašeno sve dok je ne iznervirate, a onda se bolje pazite, jer ova devojka i te kako ume da zavede red!

“Bila sam poslednja u rotaciji i dolazila na kulu koja je bila prazna. Kada sam se popela na nju i sela, videla sam neku gužvu i čoveka koji maše. Shvatila sam da je devojka pored njega u fazi utapanja. S obzirom da je to bila moja prva intervencija, pa nisam svirala za intervenciju, nisam skinula ni naočare za sunce, ni pištaljku, več sam samo proverila džepove, sišla sa kule i započela akciju. Devojka je još uvek bila u prvoj fazi utapanja i prisebna. Od momenta kada sam skočila u vodu, više nisam osećala nikakvu paniku, jer sam tačno znala šta treba da uradim. Izvukla sam devojku iz bazena, baš onako kako kako smo na obuci učili i sve se završilo dobro. Bila sam jako ponosna na sebe što sam pokazala da i mi žene umemo da odradimo posao!”

Kada ste tužni i treba vam vedra osoba, ili kada ste gladni i treba vam dobar ručak, ili kada vam treba dobra slika, ili…I sa i bez ili, ovu osobu svakako treba da upoznate. Milica Pavlović je još jedna od naših iskusnijih spasioca, iza sebe ima veliko iskustvo proteklih sezona. Sada se kroz osmeh priseća kako su joj danasnje navike u poslu nekada bile pravi problem u savladavanju:

“Čudno je kako posle nekog vremena više ne možete da se setite da izdvojite neki specifičan “prvi put” i tako meni samo pada na pamet padaju uspomene kao što su prva pauza, prvo preplivavanje Ade, prva plata, prvo kašnjenje, prve kolege koji su postali prijatelji… Ali, najviše volim priču o svojim prvim pokušajima da pravilnom koristim pištaljku. Iako izgleda kao jako prosta stvar, svaki spasilac zna da postoji određeni zvuk za neku situaciju i meni na početku nije bilo lako da savladam to. Iako mi to zapravo nije bio prvi radni dan, u momentu kada sam se popela na kulu sam shvatila da nikada pre toga nisam imala potrebu da koristim pištaljku jer sam samo radila na zatvorenom bazenu do tada. Jedan kolega mi je prišao i krenuo da objašnjava, ali mi ništa nije bilo jasno i kada sam prvih par puta dunula u pištaljku, mislim da su se ostali spasioci na bazenu zabrinuli da već u 10h nije došlo do intervencije. Sreća za mene, taj dan je bilo dosta posla i dosta prilika za vežbu pištanja i mogu reći da sam na kraju dana bila ekspert za to. Kada se sada setim toga, ne mogu da verujem da nekad zapravo nisam mogla to pravilno da uradim a sada je to postala navika da više ni ne razmišljam kako pištim”.

Neki je zovu Buca, neki Hitler, ali za svakoga je to pozitivna Kris sa kojom ćete posle posla otići na pivo i slušati Stoju. Kristina Miladinović je takođe jedna od iskusnijih spasioca i sa njom ćete uvek znati kada morate da budete ozbiljni a kada je vreme za zabavu.

“Moje provedeno vreme na bazenu je verovatno veće nego kod kuće pa samim tim je bilo i previše situacija prvih puta kojih se više ni ne sećam. Od teranja zmija na Lidu pa do hvatanje slepog miša na unutrašnjem bazenu i vađenje žabe iz malog bazena. Ipak, izdvojila bih neku normalniju priču za ovaj put a to je prvi put vožnja čamca. Instruktor je objasnio i naglasio šta radimo a šta nikako ne radimo. Naravno, ja sam uradila ono što ne treba i umalo prevrnula čamac. Mislila sam da ja to nikada neću umeti. Ipak, sve što želimo da naučimo, moramo da prođemo mnogo puta kako bi savladali. Dobar spasilac mora da zna koliko je važno biti strpljiv, učiti i stalno raditi na sebi. Ja sad vozim čamac, a ti?”